Sopstvo

Po Jungovim rečima, Sopstvo je nadređeno, božansko središte psihe, koje moramo istraživati čitavog života. Niko od nas ne zna šta je Sopstvo u nama, niti šta ono hoće. Da bismo to saznali,  potrebni su nam snovi, kao pisma koja nam Sopstvo piše svake noći, kako bi nas navelo da se angažujemo malo više u ovome ili malo manje u onome, ili da bi nas uputilo da krenemo pravo, levo ili desno, jer ono kao da ima neki plan za nas.

Sopstvo je centar celokupne psihe (i svesnog i nesvesnog dela), kao što je ego centar svesne ličnosti. Sopstvo je stoga komandni centar, vrhovni psihički autoritet koji podređuje ego sebi. Kada čovek ne živi u skladu sa svojim Sopstvom postaje neurotičan, a u najboljem slučaju nezadovoljan i neprilagođen.

Proces individuacije, povezivanja sa Sopstvom, obično započinje životnom krizom, osećajem da je sve krenulo naopako i da ne možemo da kontrolišemo sopstveni život. Slično, bajke počinju pričom o neplodnosti kraljevskog para, bolesti starog kralja, gubitcima koji se mogu prevazići samo nalaženjem nečeg izuzetnog i teško dostupnog, preko sedam gora i sedam mora – zlatne pletenice, čarobne vode, ruke kraljeve kćeri …

U takvoj situaciji Sopstvo primorava ego, često i protiv njegove volje, da ide u novi identitet. Kada naši stavovi i uverenja nisu u skladu sa našom pravom prirodom (tendencijom Sopstva), Sopstvo pokušava da promeni naše stavove i uverenja i tako dovede do boljeg prilagođavanja.

Nekada je uništenje  nužno da bi se pokrenuo kreativni proces individuacije, kao što odslikava sledeći san:

„Metak mi je bio ispaljen pravo u srce. Bio sam mrtav, ubijen na licu mesta, ali je ubica u mene ispalio još četiri metka. Sa svakim od njih bivao sam iznova ubijen.“

Smrt u snu označava korenitu i potpunu promenu posle koje neće ostati ništa od stare ličnosti i starog načina ponašanja. Snovi u kojima je snevač ubijen, pogubljen, ustreljen uvek nagoveštavaju neku radikalnu promenu. Snovi u kojima se nad snevačem izvršava smrtna kazna odsecanjem glave ukazuju da „glava mora pasti“ da određeni intelektualni stav mora da bude promenjen. Ako je ubijen hicem iz vatrenog oružja – znači da mu je potreban šok da bi se probudio iz svoje letargije. O kakvoj je promeni reč, reći će nam asocijacije snevača i povezivanje tih asocijacija sa snevačevom trenutnom životnom situacijom. Iako ovakvi snovi često uplaše snevača, oni ne govore o telesnoj smrti, već suprotno, o mogućnosti psihološkog napretka i razvoja. Da bi se nešto novo rodilo – nešto staro mora da umre.

Psihološka stabilnost ega zavisi od žive veze sa Sopstvom. Prema Edwardu Edingeru, Sopstvo u psihološkom smislu predstavlja organ prihvatanja. Budući da predstavlja celovitost, u stanju je da prihvati sve elemente psihičkog  života  ma koliko suprotstavljeni oni bili. Taj osećaj prihvatanja od strane Sopstva daje egu snagu i stabilnost. Taj osećaj prihvatanja prenosi se preko osovine ego – Sopstvo. Veoma je važno da ona bude očuvana. Simptom oštećenja ove osovine je  neprihvatanje sebe. Osoba doživljava kao da nije vredna da postoji ili da bude ono što jeste. Psihoterapija takvoj osobi nudi mogućnost da ponovo doživi prihvatanje, pomažući da se uspostavi kontakt sa unutrašnjim izvorima snage i prihvatanja.

Proces individuacije se može odvijati prirodno, ili  „veštački“ podstaknut analitičkim procesom, u prvom redu analizom snova. Treba istaći da je analitički proces brži i daleko efikasniji. Prema iskustvu dr Ivana Nastovića, praktičan rad na procesu individuacije pre svega znači  pratiti i analizirati snove. Snovi u tom procesu snevača obaveštavaju o putu na kom se nalazi, ali što je još značnije podstiču ga i usmeravaju na akciju koja će dovesti do pozitivne promene.

Idealan razvoj ega nalikuje na rast drveta, koje raste postepeno, prilagođavajući se na spoljašnje uslove. Drvo se ne žali i ne ljuti na okolnosti koje mu ne idu na ruku, već nastoji da oseti kako treba da raste – pruža grane prema suncu, povija se na vetru da se ne bi slomilo, pušta koren do vode i hrane iz zemlje.

U snovima, mitovima i bajkama Sopstvo se pojavljuje u mnoštvu likova i oblika: u liku kralja, heroja,  spasitelja, u vidu kruga, kvadrature kruga, krsta, kao jedinstvo suprotnosti u svim kulturama:  jin i jang, Šiva i Šakti, sunce i mesec… Takođe, kao dragi kamen, životinja, drvo, kao muzika, a posebno kao mandala. Jung je svakoga jutra u periodu 1918-1919. godine crtao mandale, koje su ga  kasnije i dovele do iskustva i otkrića Sopstva.

Celokupna  Jungova psihologija može se sažetu u jednu reč: individuacija. Proces individuacije  je proces psihičkog sazrevanja, a njen krajnji cilj je dosezanje Sopstva, odnosno psihičke celovitosti. Sopstvo se može označiti i kao odraz Boga u ljudskoj duši, kao „Bog u nama“  arhetip koji je nedvosmisleno povezan sa slikom Boga i „unutrašnjim Hristom“.

San u kome se  Jung  sreće sa svojim Sopstvom:

„Sanjao je da ide puteljkom koji vodi do jedne kapelice. Ušao je u nju i iznenađen opazio da na oltaru nema kipa Bogorodice, ni Raspeća, već je tu samo jedan cvetni aranžman. Tada je video da na podu, ispred oltara, sedi jogi u lotos položaju, u dubokoj  meditaciji.

Užasnut, Jung shvata da taj jogi zamišlja njega, Junga, da ga sanja zamišljajući njegov život.  I zna da, kada se jogi probudi, njega više neće biti. Običan smrtnik, profesor Jung, bio je san tog moćnog unutrašnjeg lika.”